Најстаријих података, који сежу у прошлост о школи у Инђији, веома је мало. Налазимо их у записима пароха Радослава Марковића који каже да је школа основана око 1782. године. Meђутим, у књизи „Стари српски записи и натписи у Војводини“ Петра Момировића наводи се да се из прегледа црквених рачуна 1758. године види да су инђијски Срби већ тада помишљали на отварање школе и издвајали новац за то. До тога није дошло ни те, а ни следеће 1759. године. Године 1762. приликом нове визитације цркве, запис о школи гласио је: „Школи и магистра имјејут добро трудитсја“. Из овога се може закључити да је школа основана око 1760. године, што би значило да школа постоји 250 година.
Вратићемо се на податке Радослава Марковића који каже да се до 1849. године у школи променило 17 учитеља. Први учитељ који се спомиње био је Исак Арсенијевић (Адамовић). Стара школа налазила се преко пута садашње зграде. Била је то мала кућа која је имала две собе, у једној је била школа, а у другој учитељев стан. У то време школа се звала Српска школа.
Ова кућа је 1847. године порушена, и назидана је школа у којој се и данас налази радионица за праксу Техничке школе. У то време улаз у школу био је са улице из оба правца, са десетак степеника. Улазило се у предворје из којега су на сваку страну водила врата у учионице и ходник се налазио на средини. У свакој учионици била су по два разреда. У једној први и други, а у другој трећи и четврти. Намештај у учионици чиниле су дрвене клупе са косином-скамије. Школска табла је била црно обојена, ослоњена на ногаре. На зиду је била окачена краљева слика. Настава се изводила пет дана недељно, а четвртак је био нерадан дан. Распуст је трајао од 1. јула до 31. августа.
Школа је од почетка била са једним учитељем, а од 1887. године установљено је и место за учитељицу. У следећим познатим записима стара Српска школа спомиње се 1926. године. Када она није имала довољно учионица за повећан број ученика, било је неопходно да се сазида нова школска зграда, што је и учињено на месту данашње зграде која је почела са радом 11.01.1937. године. У то време школа носи име Државна народна школа Краљ Петар I.
Нова зграда освећена је на Светог Саву 1937. године уз учешће великог броја грађана. Свечаности је присуствовао и изасланик бана Дунавске бановине, школски надзорници, народни посланици, председник инђијске општине Антон Дибош.
У то време зграда школе је била једна од најлепших грађевина у месту. Поред модерних инсталација, у згради се налазе учионице, стан за учитеља и велика сала. Почета је да се гради у мају, а у новембру је завршена.
1938/1939. школска зграда мења назив у Државна основна школа са српскохрватским наставним језиком.
Избијањем Другог светског рата, школа се сели у старе просторије и добија назив Хрватска пучка школа, коју су похађали ученици и православне и католичке вероисповести. У новој школској згради почиње са радом Грађанска школа. После Другог светског рата долази до пораста броја становника у Инђији, што је захтевало отварање две основне школе. У нашој школској згради тада се налазила Прва непотпуна државна реална гимназија и то све до 1949. године. После тог периода постаје Осмогодишња школа.
До 1960. године није био обичај да се школама дају имена познатих људи, једноставно наша школа се у периоду од 1950. године до 1960. године звала Основна школа број један.
Из записника са седнице Наставничког већа одржане 18. марта 1960. сазнајемо да школа добија садашње име ОШ „Петар Кочић“, на предлог тадашњег директора Његован Милована. Тада је одлучено да Дан школе буде 22. март, дан када је Петар Кочић одржао говор на Сабору у Сарајеву где је јавно иступио против аустро-угарске власти и стао на страну потлаченог босанског сељака.
Године 1965. школски простор није више довољан, па је дозидана зграда уз постојећу у правцу зграде општине. Убрзо је дограђен и део у смеру Милетићеве улице. Данашњи изглед школа је добила 1971/1972. године када су дограђени сви потребни кабинети и сала за физичко васпитање.
Наша школа у Љукову сазидана је, према казивању мештана, 1937. године. На Светог Саву 1937. године освештана је и отворена за ученике. Пре тога деца су се описмењавала у кући, која се и данас налази преко пута садашње зграде школе. Тада је школа имала две учионице и стан за учитеља. У новије време дозидано је забавиште, кухиња, санитарне просторије и дигитална учионица.
Биографија Петрa Кочића
1877. Рођен 29. јуна у змијањском селу Стричићи код Бање Луке у разгранатој сеоској породици. Отац Јован–Герасим био је свештеник, а затим калуђер у манастиру Гомионици; мајка Мара потиче из породице Вулина.
1887. Почиње школовање у манастиру Гомионици.
1891. Завршава основну школу у Бањa Луци, уписује се у сарајевску гимназију.
1895. У IV разреду, пред сам крај школске године, бива искључен из сарајевске гимназије. Прелази у Београд и наставља школовање у тадашњој I гимназији. 1898. Објављује прве песме.
1899. У јуну месецу те године матурира, лето проводи у завичају код оца, а у јесен се уписује на Филозофски факултет бечког универзитета.
1901. У „Новој Искри” и „Босанској вили” објављује прве приповетке.1902. Излази му прва збирка „С планине и испод планине”.
1904. Завршава студије и враћа се у домовину. У Загребу му излази друга књига „С планине и испод планине”.
1905. Службује као наставник језика и књижевности у гимназији и учитељској школи у Скопљу, али долази у сукоб с властима и бива премештен у Битољ. Напушта службу и долази у Београд . Те године му излази и трећа књига „С планине и испод планине”.
1906. Долази у Сарајево . Постаје секретар српског културног друштва „Просвјета”. Учествује у радничком штрајку. Те године боравио и у Будимпешти, као гост српске омладине, и у Софији, на конгресу југословенских писаца и новинара. Крајем те године бива протеран у Бања Луку.
1907. Покреће лист “Отаџбина” у Бања Луци. Српска књижевна задруга објављује избор његових приповедака под насловом „С планине и испод планине”.
1908. Тамничи у затворима у Бања Луци и Тузли.
1910. Покреће у Бања Луци часопис „Развитак”. Постаје посланик у босанском Сабору. Прелази у Сарајево . Објављује „Јауке са Змијања”.
22.03.1911. Чувени говор у Сабору о потлаченом српском сељаку
1911. Покреће сарајевско издање „Отаџбине”.
1912. Крајем те године почиње побољевати и духовно се гасити.
1914. На почетку те године прелази у Србију и бива смештен у београдску душевну болницу.
1916. Умире 29. августа и бива сахрањен на београдском гробљу.